уторак, 24. новембар 2015.

Bubanjska krvava moba , ljeto 1941.godine

Treći juli 1941. osvanuo je kao i prva dva, lijep, sunčan i veoma pogodan za
poljske radove. To malo muškaraca, žena i djece što je bilo oko kuća budno
je motrilo i radilo. Radila je i moba kopača kukuruza kod Save Medića u
Zegaru, grupa od 12 djevojaka i momaka. Kod Vase Petrovića grupa, od 10
kopača i Miloša Medića, moba od 9 djevojaka i momaka.

U jutarnjim satima po Bubnju su krstarile ustaške izvidnice. Bile su to ustaše
iz susjednih mjesta. Cilj im je bio da zbune narod. Kod Joce Medića Stojina
došao je Suljo Pelivanović, sin Ramin, odjeven u civilnu odjeću. Ustašku odjeću
nosio je u torbi.

Panorama Malog i Velikog Bubnja 
( Snimljeno 2015.godine ) 


Suljo je dobro poznavao ljude i običaje u Bubnju, jer je ranije trgovao
jagnjećim kožicama. Joci Mediću je saopštio »Niko nek se ne boji. Ovuda će
danas proći hrvatska vojska i naređeno je da je sav narod dočeka i pozdravi«.
To je ponovio kod kuće Vase Petrovića i njegovih kopača kukuruza, samo je
tada već bio obučen u ustašku odjeću. Tad je i počela pucnjava, pa je otišao.
Bubanjčani nisu imali drugih obavještenja. Nisu znali šta se predhodna dva
dana dogodilo 10—12 kilometara dalje u Suvaji i Osredcima. Jedino su Medići
i Adžići dan prije sklonili nešto svojih stvari u Doljane i u skloništa oko kuće.
Bubanjčani nisu imali drugih obavještenja. Nisu znali šta se prethodna dva
puščanu vatru. Susjedne kuće Dobroselskog Bubnja bile su obavi j ene crnim dimom.
One koji su poslije napornog rada prilegli poneki i zaspali, probudila je
pucnjava. Zlikovački pripremljene ustaše zatekle su familiju Nikole Banjca za
ručkom. Tek što se njih devetoro poredalo oko niska okrugla stola — sofre.
postali su pogodna meta. Nedostajao im je još jedan član, koji je otišao u baštu
da nabere mladog luka za salatu kao dodatak palenti. Nije bilo ni Đure, najstarijeg
Nikolina sina. Nije ustašama vjerovao. Bježao je po šumi, gdje mu je
bilo skrovište, odakle je posmatrao šta se sve događa oko njegove kuće. Čula
se pucnjava. Prvi na udaru bio je petogodišnji Đurin sin, koji je pošao da ubere
luka, a onda svi oni za ručkom. Bezdušno su pucah i boli noževima ukućane
za ručkom. Svi su bili nijemi od straha. Ležali su svakojako isprevrtani oko
ohlađenog ručka. Takav prizor našao je jedini preživjeli član porodice, Đuro.
Prebrojavao je mrtve i vidio da među njima nema petogodišnjeg brata. Ponadao
se da je ostao živ. Ubrzo ga je našao u bašti kraj luka. Iščupao je nekoliko
strukova i onako mrtav držao ih u ruci. Dijete je ležalo polomljene glave
koju je neki ustaša nagazio nogom.''

Rane do danas nisu zacjelile. Zidine zapaljene kuće Škrbića u Malom Bubnju.
U ovoj kući je stao život krvave 1941.godine. 

Pucalo se po Bubnju. Dim se kovitlao i ljudima okolnih sela bilo je jasno šta
se događa. Mnogi su mislih da su ustaše krenule u akciju i pretragu šuma.
U prvom naletu na Dobroselski Bubanj ustaše su zaklale i ubile 13 žena, 6
djece i 1 čovjeka: Banjac Dragu, Stanu, Miku, Savu i još troje djece; Jeku
Drču, Kantar Milku, Soku, Saju i Sokicu; Kerkez Jeku i Dragicu, Smilju i Miku
(9) godina). Dvije su familije skoro uništene (Pajan Škrbić, Marija i njihova
sluškinja Smilja). Gorjele su kuće, ali se nije znalo da u zapaljenim kućama
Mile Kerkeza i Nikole Banjca gore i njihove žene i djeca.35
Ustaše su trčale za iznemoglim starcima, ženama i djecom. Uplašene i iznemogle
bilo je lako savladati. Jedan dio ustaša je prešao u Dobroselo. Muškarci
su pobjegli, a žene i djeca nisu daleko išli od kuća. Bilo je i radoznalih, kao
udovica Soka Šarac, koja nije vjerovala u ustaška zlodjela. Hrabrila je oko
sebe žene i djecu. Pucnjava je odmicala kućama Radakovića, a Soka je radoznalo
pošla prema ustašama. Povela je sobom i kćerku Dušanku i komšinicu
Jej u. Primijetile su ih ustaše i pripucale. Vidjevši da nema šale, sklonile su se
u gusto žito, ali su ih ustaše pratile, opkolile i naredile da ustanu. Soka nije
ustala. Ustaša je udara cipelom u sljepoočicu. Ostala je mrtva. Dušanka se teško
odvajala od mrtve majke.
Ustaša Nine Markovinović, zakržljali osamnaestogodišnji momak, želio je dokazati
sebe, svoju snagu i ustašku vlast i teror kojeg čine nad nedužnim srpskim
narodom. Dušanku je rafal pokosio i pala je preko svoje majke teško ranjena. Tek kad je vidjela da je njena kuća zapaljena i da gori, vrisnula je i sa
ono malo snage potrčala. Ustaša je ponovo pucao. Dušanka se mrtva survala
na zemlju.
Bubanj se nikada nije oporavio od ustaški zločina iz 1941.godine. 
I ovog rata Bubanj strada. Pogorjele i srušene kuće u Adžićima , Veliki Bubanj


U kući Ilije Radakovića ustaše su zatekle četiri člana porodice. Maloljetni sin
Rade je čuvao ovce. Majka Boja je zvala djecu kući, jer su joj ustaše naredile.
U kući je bila i strina Milica i Radina sestra Milka. Rade, jedan od preživjelih
članova priča:36 »Sve su nas natjerali u kuću da legnemo. Dok su žene preklinjale
da nas ne ubiju, ustaše su već pucali iz pušaka. Osjetio sam jak bol u lijevoj
plećki. Pao sam pored majke, strine i sestre. Uspio sam vidjeti kako ustaše
bodu noževima moje koji su pokazivah znakove života. Uporno sam ćutao
i mirovao. Ustaše su izašle i zapalile kuću, a ja sav obliven krvlju, htio sam da
se nekako izvučem iz kuće u kojoj se već osjećao dim, ali još su se čuli koraci
ustaša po1 dvorištu te sam se brzo< vratio i ponovo legao pored mrtve majke. Jedan
od ustaša otvorio je vrata i progunđao: »Lako je vragu za njih«, a zatim
otišao. Vatra i dim su sve više zahvaćah kuću i Rade je odlučio da oprezno
izađe. Nije mogao svoje mrtve ukućane da izvuče. Nije imao snage. Izašao je
i brzo umakao u šumu. Tamo je našao* oca Iliju i rekao mu šta se dogodilo.
Malo dalje od kuće Ilije Radakovića i njegovih susjeda, poginule su 4 žene:
Radaković Sava, Sara, Janja i Janja Danina.

Na drugom pravcu ustaškog naleta bio je Žegar i u njemu grupa kuća Doljanskog
Bubnja. Tu su radili kopači kukuruza. Bilo je više moba. Na udaru je
bila moba Save Medića, kojeg su ustaše otjerale već među prvima. Kopači kukuruza
radili su na maloj njivi ispod Ljutice i njenih padina. Među 12 pari
mladih i vrijednih ruku bilo je 9 djevojaka. Radile su ne znajući šta se događa
nedaleko od njih. Pucnjava im se sve više približavala. Nedaleko od njih vidjeli
su kako' su ustaše pobile dvoje djece Jove Medića koja su se do tada igrala
kod ovaca. Bili su nemilosrdni i svirepi i prema djeci. Videći šta se događa,
prestao je rad ruku i udarci motika. Trojica muškaraca brzo su se dogovorili
za bježanje. Petar i Dušan Medić i Mile Potkonjak bježah su svak na svoju
stranu. Imali su sreće i koristeći šumu i ograde, nestali su ispred ustaša. Kod
djevojaka su brzo stigle ustaše. A one, okružene naoružanim ustašama, nisu
imale snage da bježe. Obuzete strahom, grlile su jedna drugu, dok su ustaše postavljale
puškomitraljeze za dejstvo. Najprije je opalio samo jedan metak iz
puškomitraljeza. Taj jedini hitac pogodio je Stanu Medić, djevojku od 19 godina
i ona je prva postala žrtva ustaškog terora. Ostale djevojke postale su još zbunjenije
i počele su da se još više privijaju jedna drugoj. Ustašama su tako bile
još pogodnija meta da ih iz pušaka jednu po jednu dotuku.
Ostale su ležeći, mrtve, jedna preko druge kao požnjeveno snoplje. Njihove
motike i bijele bluze bile su krvlju poprskane.
Povrh njive i danas prolazi put, a ispod njega je nekoliko grobova sa spomenikom37
i imenima djevojaka. To su: Medić Nikole Mika (17 godina), Medić Marije
Boja (18), Medić Pavla Dara (16), Medić Ilije Mika (19), Đapa Jovana Bika
(23), Đapa Jovana Dara (21), Radaković Petra Jela (18) i Radaković Petra Dara
(15 godina).

O teškome zločinu ispjevana je potresna pjesma : 

To je bilo dvanaestog jula
kad pogibe dvanaest srpskih cura,
Dvanaest cura, dvanaest sokolova
Od ustaškog praha i olova.

Ubio ih Markovnović bale
kad su mlade kukuruz kopale.
Jadne majke po šumama lete
svaka pita gdje je moje d'jete,

Kćeri moja, moj zeleni struku,
pruži svojoj jadnoj majci ruku.
Pa nam kaž'te, naše kćeri mile,
jesu li vas ustaše mučile,

jesu li vas iz puške ubile,
ili žive u jamu bacile.
Suma, gora sva priroda n'jema,
iz tišine odgovora nema.

Žegar / Veliki Bubanj - spomenik 12 srpski cura nastradalim od ustaškog terora 1941.godine
 ( stari snimak ) 


Ustaše, razjareni krvnici klali su nemilice sve živo, starce, žene i djecu. Stigli
su i pred kuću Miloša Medića (Miše). Tu je bilo nekoliko žena i s njima Sara
Medić. Nju su pogodili u vrat. Sara je sve to preživjela i priča: »Ustaše su došle
pred kuću i pucale u mene. Nisu me smrtno pogodile. Pala sam sva oblivena
krvlju. Rana je bila na vratu, pa je krvavljenje bilo bolje vidljivo. Gutala sam
i mirovala, kao da sam mrtva. Čula sam kad je moja majka rekla ustašama
»Sto to radite, boga ne vidjeli«. Opalio je metak i moja majka je pala mrtva
kraj naše kuće. Isto tako čula sam kad je jedan ustaša pitao »Šta ćemo sa njima?
«. Drugi je odgovorio — »Zatrpaćemo ih kad se vratimo«.39
Čim se malo smirilo Sara je ustala i potrčala najbližoj šumi. U blizini je bilo
ustaša koje su pucale za njom. Pobjegla je u Burzinku. Na njivi su bili kopači.
Sara je ispričala kopačima šta se dogodilo u Zegaru. Prestao je rad. Motike su
ostale na njivi. Kopači su zaprepašteni pobjegli daleko u šumu gdje su mislili
da će spasiti život. Ustaše su stigle i do kuća Adžića. Tu su zatekli: Smilju.
Anicu i Jelenu Joce Medića (Ljujčića). Jelena je izmakla na druga vrata i sklonila
se. To je primijetio Delač, komandir oružničke postaje iz Doljana i rekao:
»Nemoj mislti da ja koljem. Ja sam zaklao samo jare Jove Đuđića. Da su tebe
našle ustaše, ne bi ti oprostile«. Dok je Jelena razgovarala s Delačem, jedan
ustaša je zapalio sijeno, a drugi je primijetio: »Znaš da je naređeno da se ove
kuće ne pale«.

Žegar / Veliki Bubanj - spomenik streljanim djevojkama od strane ustaša 1941.godine.
Spomenik oštećen u " oluji " avgusta 1995.godine 
( Snimljeno 2015.godine )

Tih dana dobro se sjeća i Nikica Medić koji priča: »Ostala je moja majka
Marija kod kuće. Bio sam radoznao šta se sve dogodilo. Ja i Danika krenuh smo
pažljivo na zgarište gdje se još naveliko vatra svjetlucala i rušili pojedini dijelovi
ogorjele građe. Pucnjave nije bilo, ali tišinu je remetila rika goveda, zveket
klepki i bronzi stoke koja je harala po napuštenim poljima.
U kući Save Medica ustaše su zatekle Smilju Medić, njenu nećaku Milku
Medić (učenicu gimnazije u Zemunu) i njenog šestogodišnjeg brata Bogdana.
Milka je molila Smilju da bježe, što je ova odbila. Milka se s malim bratom
sklonila u sobu, u koju je ušao ustaša. Prepoznao je Milku, jer su zajedno išli
u gimnaziju. »Otkud ti, Milka, ovdje?« — upita je znanac. »Došla sam kod svojih
na ferije«. Nato će on — »Sada nikuda ne kreći, a kasnije bježi kuda znaš«.
Izišavši pred kuću reče ostalima da u kući nema nikoga (Milkina ujna je ubijena
pred kućnim vratima).
Milka je pobjegla s bratom Bogdanom i pričala o zločinu: »Ispred kuće Nikole
Medića ležalo je troje mrtve djece izbodene ustaškim bajonetama i nabacane
jedno na drugo. Nisu bila starija od pet godina. Pred vratima kuće Save
Medića ležala je mrtva Savina snaha, ruku oblijepljenih tijestom, kojim je pripremala
hljeb za težake. Malo dalje ležala je krvlju zalivena Milka, a kod kuće
Stanka Medića napola izgorjela Draga. Na guvnu Nikole Medića ubijene su i
ostavljene Dara i Smiljana. Nešto dalje od njih ležalo je četvoro mrtve djece;
dvoje Jove Medića, a dvoje Stanka Medića. Ustaški koljači su im prekinuli bezbrižnu
dječju igru kod ovaca. Nedaleko od djece ležale su mrtve: Smilja i Jeka
Medić. Tamo dalje, u Tavanima, na nekošenoj livadi, ležao je Sava Đapa, bubanjski
gorostas, a pored njega kosa i zadnji otkosi. Kod grupe kuća Krneta,
nedaleko kuće Dane Krnete, ubijena je njegova žena Boja, pred očima svoje
kćeri Kate. Malo dalje ležala je na putu Smiljana, Davidova žena, na kojoj je
izgorjela odjeća, a tijelo djelomično opaljeno, što je psima pogodovalo da je
mrtvu razvlače. Tu u neposrednoj blizini, u štali sa sijenom izgorjela je Joka,
Jovanova žena. Stravično je to izgledalo.«
Žegar / Veliki Bubanj - spomenici uz spomenik 12.srpski cura, gdje su pokopavane same
 nastradale cure i njihova bliža rodbina , sami mještani Žegara ( Medići )  . 
( Snimljeno 2015.godine )
Spomenici snimljeni osamdesetih godina prošlog vjeka.


U ustaškom izvještaju od 12. jula 1941. godine, Zapovjedništvu 1. hrvatske
oružničke pukovnije u Zagrebu pisalo je: »Treći lipnja 1941. godine... Seljanka
Stana Pavičić iz Bubnja, kotar Donji Lapac, Hrvatica, po njenoj izjavi nalazeći
se na polju, bila je napadnuta od strane tri nepoznata čovjeka naoružana
s puškom, koji su joj zapretili, da će oni nju sada zaklati, kao i da su joj rekli:
Vi, Hrvati, sada sa nama popunjavate »bezdanke« (jame bez dna), a mi ćemo
kad dođe naše vrijeme sa vama. Ona je pobjegla . . . To je javila članovima pomoćnog
ustaškog odreda u selu Bubnju, a oni su o tom izvjestili svog zapovjednika
g. Mataiju u Donjem Lapcu. Ovaj pomoćni ustaški odred otišao je
odmah u Bubanj i tamo koga su stigli su zaklali, poubijali iz pušaka i puškomitraljeza
i to bilo u kući, pred kućom ili napolju, a bez obzira na pol i dobu...
Povodom ovoga događaja ubijena su u selu Bubnju 152 lica, a ranjenih je jedan
manji broj, koji nisam mogao utvrditi, a zapaljeno je oko 20 kuća«.42
U ustaškom izvještaju nisu dati tačno podaci, jer su oni poslije pokolja u
Bubnju, i u drugim mjestima, izvještavali ustašku komandu na osnovu izjava
mještana, koji nisu znali niti su mogli dati točne podatke. Ustaše navode da je
u Bubnju poginulo 152 lica, a popisom je ustanovljen točan broj 83, računajući
tu i Dobroselski Bubanj, Šarce i Radakoviće. Od tog broja ubijeno je i zaklano
37 djece, među njima je 10 mlađih od 5 godina, 28 žena, 6 muškaraca i 15 djevojaka.


Spomenik koji se nalazu uz samu jamu Bezdanku u Boričevačkom Bubnju,gdje su ustaše 1941.godine ubacile preko hiljadu srpskih mučenika iz okolnih ličkih i bosanskih sela.
 ( Snimljeno osamdesetih godina prošlog vjeka ) 

Rušilačke ruke nisu poštedjele ni ovaj spomenik pored jame Bezdanke.
Miniran je u " oluji " avgusta 1995.godine 
( Snimljeno 2015.godine ) 


Boričevački Bubanj - jama Bezdanka , grobnica preko hiljadu žrtava utaškog zločina iz 1941.godine. ( Snimljeno 2015.godine ) 

Markovinović i ostali članovi pomoćnog ustaškog odreda u Bubnju izjavljuju kako je na njih netko pucao iz obližnje šume, a da je neki Vojin Šarac iz istog
sela, također uoči ovog događaja, rekao njemu: »Vi, Hrvati, sada bacate u bezdanke,
a mi ćemo završiti«. Ovaj Šarac nalazi se u bjekstvu.
Vidi se da su ustaše zločine u Srbu, Suvaji, Osredcima i Bubnju opravdavali
pojavom naoružanih ljudi oko Srba. Istina je, međutim, da su se ustaše plašile
zbog svojih nečovječnih i brutalnih postupaka a to se može vidjeti iz većine
izvještaja.
Poslije događaja u Suvaji, Osredcima i Bubnju, narod se sklanjao tamo gdje
je mislio da je bezbjedniji. Ali i u šumi, gdje se najčešće boravilo, nije bilo sigurno.
Izgledalo je kao da više nema života i sigurna mjesta.
Prva noć poslije pokolja bila je posebno teška zbog tragičnog rastanka s najdražima.
U šumi metež, plač male djece. Ljudi znaju kako treba nešto da rade, ali
ne znaju šta da rade. Gusta šuma i kamenjari s poskocima kojih se u tom momentu
ljudi nisu bojali. Osmatrali su i oprezno prilazili zgarištima i kućama da bi se
snabdjeli hranom i odjećom (Pričalo se kako su mještani sela Neteke iznenađeni
i pohvatani). Za izviđanje i javljanje bili su najpogodniji dječaci od deset godina,
koji su, iako mladi, najozbiljnije prihvaćali taj zadatak. Oni su određivani
jer se računalo da su manje izloženi ustaškom hiru, iako ni oni nisu bili pošteđivani.
Među ustašama u Boričevcu živjele su tri srpske porodice. Porodica Petra Pilipovića
je na kraj sela. Nije daleko od njegove kuće ni provalija u koju je bačeno
na stotine muškaraca, žena i djece. Ustaše nisu ni njih poštedjele. Došle
su iznenada, tu iz komšiliku. S njima je bila poznata trojka pomoćnog ustaškog
odreda u Bubnju. Znali su kako ti ljudi žive. Mile Markovinović morao je imati
srce razjarenog krvoždera da se napije krvi svog prvog komšije. Zatekli su komšije
na spavanju i bez teškoća poklali u krevetu. Klali su redom, ali i bez reda.
Ustaša je nožem zahvatio malu Milku preko vrata, otac Petar, videći to, izbacio
ju je kroz prozor. Nađeni su zaklani u kući sin Gojko. (tri godine) i još dvoje
djece, Petar i njegova žena Saja, te Petrova majka Stanica. Ostala je Milka
stara četiri godine. Prestrašeno dijete je bježalo u noć i tako uspjelo stići do
kuće Mile Gužvine u Pištalima. Plač djeteta osjetili su zapravo psi, pa je lavež
pasa probudio Milu i tako je Milka prihvaćena u kuću. Znah su šta se s njenima
dogodilo. Čuvali su je u svojoj kući nekoliko dana, a poslije odlaska iz Boričevca
u Bihać malu Milku preuzima žena lugara Čuljata iz Gornjeg Lapca. Ona je
malu Milku liječila, ali je po ustaškom naređenju morala malu Milku predati
ustašama. Milka sve što zna o sebi, čula je od Culjata. Pobliže podatke o sebi
saznala je tražeći matični list (Istina o Milki utvrđena je uz pomoć svjedoka i
ožiljaka na vratu).

U centru Boričevca živjele su dvije srpske porodice Vučković. Zajedno su
rasli, išli u školu i stvorih prijateljstva i kumstva. Odjednom sve se izmijenilo.
Više se nisu poznavali. Zavladala je neizvjesnost. Nitko neće da kaže što se događa
sa srpskim narodom, i šta se Vučkovićima sprema. Blizu su kuće Pilipovića,
ali ni o njima ništa nisu znali. Već u prvim danima odvedeni su Petar
i Jovo Vučković. Nekoliko dana kasnije odveli su i Draginj u Vučković, djevojku
od 21 godine, i u Kulen Vakufu u najtežim mukama ubili. (Njene najbolje
drugarice s kojima je do tada išla u školu i drugovala s njima nisu je više poznale.) Od ostalih 5 članova kuće Marka Vučkovića svatko je imao svoju golgotu
i svoju priču. Stevo se, stigavši iz bivše jugoslavenske vojske, odmah počeo
sklanjati jer je, putujući do kuće, vidio šta se sve događa s ljudima. Suma
mu je bila dom. Jednog dana Marka i sina Nikicu uhvatile su ustaše. Tu je bio
i sabirni centar-zatvor (kuća Grce Pavičića, kafedžije u Boričevcu). Podrum je
služio za improviziovani smještaj talaca. Zatvorili su Marka i Nikolu, kako bi
ih, čim se skupi veći broj, otjerah, zaklali i bacili u jamu. Marko nije mirovao.
Nije ustašama vjerovao. Provalio je prozor i kad nije bilo nikog blizu, pomogao
sinu i s njim pobjegao noću u šumu. Mara, videći da nema šale, jer joj
je prepolovljena porodica, šalje kćerku Borku s ovcama kod sestre Bojane u
Bubanj, a ona pokušava da se skloni u sijeno svoje kume, sa kojom je mnogo
puta kafu popila i jedna drugoj svoje tajne pričale. Kuma je Maru primijetila.
Došla je do nje i opomenula je — »Tu ne smiješ biti, idi kuda znadeš«. Mara
je tada pobjegla u pravcu Lisca i odatle šumom sve do Bubnja. Kod sestre u
Bubnju našla je kćerku Borku, a kasnije su stigli Marko i Nikola.
Hrvatski sveštenik u Boričevcu Mijo Frišić i ustaški starješina Ivan Pavičić, te njegovih 100
ustaša ne bi Vučkovićima oprostili, pogotovo da su ih uhvatili poshje sukoba na
Brežinama i ustaškog poraza 29. jula, 1941.godine .

Poštovanje predaka i sjećanje na krvavu 1941.godinu.Spomenik ubijenim Kerkezima i Škrbićima iz Malog Bubnja , podignut na groblju u Dobroselu. 


Izvori : KOTAR DONJI LAPAC U NOB 1941-1945.

Izjava Milana Đape (uzeta 1968.), nalazi se kod autora.
 Izjava Nikole Kerkeza (uzeta maja 1979.), nalazi se kod autora.
 Izjava Nikole Kerkeza (uzeta maja 1979.), nalazi se kod autora.

Izjava Rade Radakovića (uzeta 1968.), nalazi se kod autora.

Prema kazivanju Miće Medića pjesmu je spjevao Dušan Opačić Jojin iz Poljica kod Doljana.
Poginuo u NOB-i. Događaj i pjesmu narod je prihvatio pa je zabilježeno nekoliko varijanata.
Događaj svojom tragikom ima čisto mitsku neprolaznost, a baladnu ljepotu.

 Izjava Sare Medić (uzeta 1968.), kod autora.
Izjava Joce Medića Lujičića (uzeta 30. 1. 1969.), nalazi se kod autora.
Izjava Nikice Medića (uzeta 1969), nalazi se kod autora.
 Arhiv VII, k. 1 i 2, dok. br. 39 — £ond NDH.

Izvještaj Krilnog oružničkog zapovjedništva Gospić, AVII, k. 1. i 2, đ. 39.
 Kazivanje Nikole Kerkeza iz Bubnja.









уторак, 17. новембар 2015.

Život i smrt Inđić Sime iz Kalati

Simo Inđić rodjen je 1920.godine u selu Kalatima, srez Donji Lapac. Potiče iz seljačke porodice od oca Miće i majke ?  čije ime mi nije poznato. Prije rata završio je  obućarski zanat i kao napredni radnik , već na početku ustaške strahovlade, uhvaćen i mučen u Kulen-Vakufu. 

Kao naprednog omladinca, sa još stotinjak nevinih ljudi, žena i djece zatvaraju ga u pravoslavnu crkvu, gdje ih strahovito muče, da bi im i krov zapalili nad glavom. Simo je smogao snage i imao sreće da se izvuče iz tog užasa i tako izbjegne sigurnu smrt.
Taj događaj ostavio je  na njega vrlo težak dojam, pa se, već u ljeto 1941. godine, odaziva pozivu Partije i uključuje  se u NOP.
Kao radnik i napredan omladinac, a uskoro i član SKOJ-a, pa kandidat za člana KPJ i član Partije, Simo oko sebe okuplja desetine omladinaca i kreće u borbu, tumačeći im nužnost i ciljeve te borbe. Tako je na svom ratnom putu već 1942. godine dospio i u Prvu krajišku brigadu.
Zapažen je kao primjeran, snalažljiv i odvažan borac, pa je ubrzo postao zamjenik političkog komesara čete i sekretar partijske ćelije. Sjećam se kako me je lično, avgusta 1943. godine, pozvao i saopštio mi odluku ćelije da sam kandidovan za člana KPJ. Međutim, nije pri tom izostavio da kaže kako sutra uveče napadamo Kiseljak i da drugovi žele  jošj ednom da provjere moju hrabrost i bombašku sposobnost. Ja sam nastojao da to opravdam, a kako i ne bih kad sam onako žarko želio da postanem član Partije. U tom momentu nisam uopše mislio na smrt nego na ono što mi je Simo saopštio. 

Naravno, prijem u KPJ je uslijedio, ali ne sa crvenim karamfilom, već sa crnom ručnom bombom uz iskrene čestitke drugova i riječi nadanja da ću sačuvati snažnu volju za dalju borbu.
Simo je ovim putem i metodom prilazio svim borcima koji su zasluživali da postanu članovi KPJ. On se lično uvjeravao u hrabrost svakog pojedinca jer je u svim akcijama uvjek bio ispred nas, najbliži neprijateljskoj cijevi i dohvatu ručne bombe. Bioje nosilac hrabrosti i morala među borcima, organizovao je pjesmu pred svaku akciju.

Svakoj borbenoj akciji je pridavao veliki značaj. Zato je redovno organizirao političke pripreme, putem sastanaka četnog kolektiva, aktiva SKOJ-a, partijske ćelije. Uvijek nam je snažno i nenametljivo ulijevao vjeru u ono za što smo davali živote i snagu da izdržimo do kraja. U tom pogleduje uticao na svakog borca, pazeći da koga nesvjesno ne potcijeni, zaobiđe, povrijedi, da se ne dogodi da nečije znanje, htjenje i umijeće ne iskoristi za opštu pobjedu.

Sa povjerenjem i osmijehom se odnosio prema borcima i pred svoju posljednju akciju, napad na Kuršumliju, 14. i 15. augusta 1944. godine. Sjećam se kakoje hrabrio borce riječima da sa nama napadaju Četvrta crnogorska i jedna ud brigada Dvadeset prve srpske divizije, da je to sada grupa brigada kojima će lično komandovati proslavljeni general Peko Dapčević.

Sve je to tako i bilo, jer Sima nikada nije obmanjivao borce, ali su se Bugari očajnički branili iz jakih utvrđenja i bunkera. Simo je, s nama nekolicinom, išao rječicom Krušumlijom, gazeći njeno neravno dno, duboke virove i brzake koji su vodili ravno na bugarski bunker. On je nosio bombe, i kada mu je bunker bio gotovo nadohvat ruke i kada je uzmahivao da ih ubaci i fašističkoj vojsci nazove "dobro jutro" - bio je presječen iz mitraljeza. Pao je u rijeku, ali se još uvijek podizao i vikao:
"Naprijed, drugovi!" Tako je teško ranjen da mu je ispala crijeva zanosila matica riječice.
O Siminom junaštvu i podvizima moglo bi se mnogo reći i napisati. Čak i kada je izdisao i kada ga je svega nekoliko sekundi dijelilo od smrti, na naše divljenje, izgovarao je posljednje riječi: "Drugovi, osvetite me!" Malo zatim, već znatno tiše, rekao je: "Nastavite hrabro kao i do sada i pozdravite drugove. A ti, Milane, ako ostaneš živ - reci mojima gdje sam poginuo".

Pogibija druga Sime Inđića i njegov nestanak iz naših redova bili su težak gubitak za sve nas u četi i bataljonu. On je iza sebe ostavio primjer hrabrosti, odvažnosti, junaštva i nadahnuća, što nas je nosilo u naredne borbe, podsjećajući nas na jednog od stotine neustrašivih boraca i rukovodilaca proslavljene Prve krajiške proleterske brigade.

Milan Glušica

Simo ( Mićo ) Inđić 



Simo je rođen 1920.godine u Kalatima . Njegov otac Mićo pored njega imao je još sinove Milana i Danu.Simo i njegov brat Milan su poginuli tokom drugog svijetskog rata u partizanima , Simo je poginuo u borbi kod Kuršumlije 1944.godine a Milan je poginuo u borbi kod Kulen Vakufa 1943.godine.Njihove porodice su kolonizirale iz Kalati u Nakovo. Simin i Milanov brat Dane / Dako bio je oženjen francuskinjom sa kojom je stekao petoro djece : Mesela,Zaninka,Stevo / Ćevo,Ivanka i Simo. 

Simin rodjak Inđić Stevo rođen u Kalatima 1915.godine.Poginuo u partizanima prvih dana ustanka 1941.godine.Porodica takođe kolonizirala u Nakovo

Ovo je još jedna tužna sudbina familije Inđić iz Kalati,ovde sam je objavio da se ne zaboravi.




недеља, 08. новембар 2015.

Старе фотографије / Калати

Фамилија Инђић Пеје из Калати 
Фамилија Јокић Илије из Островице 
Фамилија Мајсторовић Јове из Островице
Димић Душан и Мајсторовић Ненад ( Јовин ) , обојица из Островице
Јокић Ненад ( Којин ) као војник , из Островице 
Граховац Мирко из Калати 
Новаковић ( Душана ) Тривун из Калати 
Калајски косци : Новаковић Станко,Рајић Илија и Новаковић Душан
Фамилија Грбић Николе / Нине из Калати
Никола и Милан Пилиповић - Гарић из Калати 
Браћа Пилиповић , Милан,Никола и Петар / Пешо синови Душана и Цвијете Пилиповић - Гарић 
Тинтор ( Давида ) Илија из Калати 
Тинтор ( Ђурана ) Ђукан из Калати 
Рајић ( Пере ) Илија из Калати 
Рајић ( Нике ) Гојко из Калати 
Рајић ( Илије ) Милан из Калати 
Рајић ( Илије ) Којо из Калати 
Бјелић Душан из Островице 
Новаковић Љубо из Калати 
Новаковић Ђукан из Калати 
Инђић Лазар из Калати 
Цвијета и Душан Пилиповић - Гарић из Калати 
Новаковић Пајо из Калати 
Пемац Даринка из Калати 
Комљен Никола из Калати 
Инђић Мара и Петар / Пејо из Калати 

Комљен Петар / Пепа из Калати 
Јока,Зора и Дара Новаковић из Калати 
Триво,Перица и Ђукан Новаковић из Калати 
Фамилија Инђић Лазара из Калати 
Инђић Божо из Калати 
Новаковић Јово из Калати 
Новаковић Урош из Калати 
Инђић Јела из Калати 
Старчевић Миле из Калати 
Старчевић рођ.Комљен Зорка из Калати 
Грбић рођ.Старчевић Мара из Калати 
Пилиповић Миле из Калати 
Матијевић Петар из Калати 
Рајић Смиља из Калати 
Рајић Марија из Калати 
Рајић Ђука из Калати 
Новаковић Сока,Милка и Мара из Калати 
Са лијева на десно : Мајсторовић Стана,Јокић Ненад,Јокић Станко и Пиља Раде
Јокић Станко ( Којин ) из Островице 
Пилиповић Марко и Зора из Калати 
Комљен Сока из Калати 
Новаковић Милан из Калати 
Инђић Симо из Калати 
Рајић Петар из Калати 
Ковачевић Мирко из Калати 
Тинтор Ђука рођ.Иваниш и Илија ( Давидов ) из Калати 
Пилиповић - Гарић Милан,Ђука и Никола из Калати 

Нису нам позната сва лица са фотографије али написаћу онолико колико знамо :
Први ред : Драган Жарак , Бошко Рајич , Триво Новаковић ...
Други ред : Зора Новаковић рођ.Рајић, Миља Тишма , рођ.Новаковић,Ђукан Новаковић и Илија Новаковић...
Трећи ред ( чучи ) : Марија Рајић,Мира Новаковић,Бошкова ћерка Слађана , Неђа Жарак , рођ.Новаковић
 ... ?
С,лијева на десно : Мира Новаковић , Миља Тишма, рођ.Новаковић и Неђа Жарак , рођ.Новаковић - Ћерке Илије и Зоре Новаковић
Душанка , радила код Пилиповића - Гарића , са њом Милка Граховац из Калати 
Граховац Смиља из Калати 

Ђукан и Мира Новаковић са ћерком Бранкицом у Мишљеновцу на збору.
Фамилија Илије Јокића из Островице 

Нада Јокић , Ненад Мајсторовић и Стана Мајсторовић
Рада Граховац, Мара Пилиповић , чучи , Љиља Рајич 
Смиља Граховац , Ратомир / Мирко Рајич , на прозору Љуба Димић 
Ненад Мајсторовић , Боро Пиља , Драган Јокић , Ратко Бјелић и Мићан Рајич
Маша Пилиповић и Душанка Карановић 

Посљедња генерација ђака од првог до четвртог разреда школске
1965-66.гдоине  у Калатима.
С,лијева на десно : Ратко Бјелић,иза њега Душанка Пилиповић,
Мира Медић,иза ње Спасо Рајић,Ковиљка Новаковић , иза ње
Дане – Бато Ковачевић,учитељица Дара,до учитељице Боса –Беба
Пилиповић,иза ње Милан Бјелић,до Бебе Неђа Новаковић ,
иза ње Душан Пилиповић,стоје још Никола Рајић и Младен Граховац.
Сједе .доље с,љева на десно : Милка Граховац,Чедомир Пемац,
Нада Новаковић,Гордана Новаковић,Мара Новаковић и лежи
Љубо Рајић

Јелка Пилиповић из Калати 
Цвијета Пилиповић - Гарић и њен син Петар / Пешо , из Калати 
Матијевић Сава из Калати 
у првом плану Бјелић Душан из Островице 
Калајски косац Грбић Никола / Нина 
У дворишту Пилиповића - Гарића. Са лијева на десно :  Душанка Карановић , Сеја ? и Мара Грбић 
Бјелић Душан и Милка из Островице 
Рајић ( Нике ) Перо 
Невенка и Илија Рајић 
Триво,Петар,Перица и Ђукан Новаковић 
Илија и Нада Јокић , рођ.Мајсторовић из Островице 
Ненад Мајсторовић,Илија Јокић,Станко Јокић,Стана Мајсторовић,Нада Јокић рођ.Мајсторовић, Ненад Јокић .. 
Јапалак Блаж / Благоје из Калати 
Јапалак Манда 

Фамилија Инђић. С.лијеве стране : Смиља Инђић, баба ? Пејо Инђић, Сека и Милан Инђић,Мара Инђић ( која је преживјела усташки покољ у Калатима 1941.године ) ,Драган Инђић,Лина Инђић.Доњи ред , чуче : Мирко Инђић и сестра му Анкица Инђић.








































































Обавјештење ( старе фотографије и приче за књигу )

Поштовани земљаци ,  већ неколико година сакупљам податке и информације о нашем селу и нашим људима из села Калати и Островице , у над...