Црква Вазнесења Господњег у Кулен Вакуфу

 

У Шематизму Православне Митрополије Дабро – Босанске за годину 1882 , наводи се да је постојала  црква брвнара у Кулен Вакуфу , као Парохијална црква Парохије Кулен-вакуфске , посвећена је Вазнесењу Господњем. Парохију Кулен - вакуфску 1882 године сачињавало је 6 села а то су :  Вакуф , Калати , Бушевић , Кестеновац , Штрбци и Сеоце. Парох је био Божо Јокић.

Међутим  црква у Кулен Вакуфу је направљена 1880 године изнад врела Островице  . Напарвили су је богати српски тргвци из Кулен Вакуфа и вјерни народ из околних села. Стара црква брвнара замјењена је зиданом 1898 године . Изградњу цркве у Кулен Вакуфу помогао је и Цар Фрањо Јосип , дао је прилог од 500 форинти за звоно.

 То звоно је звонило и окупљало Вакуфске Србе око своје светиње све до 1914 године , када је почео Први свијетски рат и када је аустријска власт наредила да се то исто звоно скине и истопи за потребе оружија.

Црква Вазнесења Господњег у Кулен Вакуфу кроз своју историју доста је страдала као и њен народ. Послије службовања Свештеника Боже Јокића , на Парохију Кулен – вакуфску долази 1893 године , свештеник Вукосав Милановић ( 1866-1941 ) родом из Суваје ( Бос.Петровац ) који ту остаје  све до 1921 године. За вријеме службовања свештеника Вукосава Милановића , стара црква брвнара замјењена је новом зиданом уз коју је подигнут и звоник и на њему звоно постављено.

Пред други свијетски рат 30-тих година  , свештеник Вукосав Милановић напушта Кулен Вакуф и бива премјештен у Парохију Смоњанску у с.Смољану код Босанског Петровца.На његово мјесто долази млади свештеник Родољуб Самарџић ( 1907-1941 ) родом из Рогатице. Пред сам рат ( 1941 г. ) у Кулен Вакуф се враћа пензионисани прото Вукосав Милановић гдје заједно страда са својом породицом и свештеником Родољубом Самарџићем и његовом породицом  од усташа. Пошто су усташе побиле свештенике , у љето 1941 године запалили су и цркву Вазнесења Господњег.

На редовном засиједању Светог архијерејског сабора СПЦ, 20/07. маја 2003. године, на предлог Епископа Хризостома бихаћко-петровачког, убројани су  у Сабор Светих Свештеномученика Цркве Божије. Свети Свештеномученици Родољуб и Вукосав Куленвакуфски , њихов спомен врши се 7.августа.

Својом мученичком смрћу заслужили су да их Вакуфски Срби спомињу и памте , јер пострадаше у својој вјери и са својим народом са којим су дјелили добро и зло , све до љета 1941 године .

Треба споменути још два свештеничка звања ,што је ињедрила ова мала босанска варошица Кулен Вакуф а то су Јереј Илија Будимир ( 1882 – 1941 ) и Јереј Илија Тинтор ( 1909 – 1941 ) .

Године 1989 почела је обнова цркве , која је озидана бенотнским блоком и ситном циглом са звоником . Ту обнову прекинуо је рат 1991 године и она никада није  завршена. Данас постоје остаци цркве изнад Врела Островице и уз њу православно гробље , које је зарасло и тешко приступачно. Данас ( 2022 ) у Кулен Вакуфу нема Срба , а на њихово постојање свједочи њихова девастирана богомоља Вазнесења Христовог.

Кулен Вакуф , 1906 године .

На фотографији се види црква Вазнесења Господњег изнад врела ријеке Островице

Црква Вазнесења Господњег у Кулен Вакуфу 1935 године

 

Девастирана црква и гробље у Кулен Вакуфу 2013 године

 О Спасовдану 2022

Јокић М. Милан

Обавјештење ( старе фотографије и приче за књигу )

Поштовани земљаци , 

већ неколико година сакупљам податке и информације о нашем селу и нашим људима из села Калати и Островице , у нади да ће све те информације и текстови наћи  своје мјесто у једној малој монографији  која ће бити штампана , и која ће отети од заборава наше људе и наше село. 

Замолио би вас све који посједујете старе фотографије ( особа , личне  , групне )  које би биле занимљиве за књигу , да ми просљедите . Исто тако замолио би вас  ако имате жељу да напишете неке занимљиве приче  које су везане за неше село и наше људе , исто тако да просљедите текстове , ја ћу све то врло радо прочитати. 

Само заједно можемо да успијемо у овој замисли , да и наше село и наше људе ставимо у незаборав , тако што ћемо написати књигу  о њима , и та књига ће остати нашим потомцима  у аманет. Наше село је то заслужило много раније , али ни сада није касно , мада сваким даном људи који су рођени у селу , нестају и генерације се смјењују , а с,тим и " извори " пресушују и тако остајемо без драгоцијених информација. 

Надам се вашој сарадњи.

На овај мејл можете да пошљете старе фотографије и текстове : mjokic0@gmail.com 

Милан Јокић 

 7.јул Бања Лука

Дане Медић 1932 - 2019

Наш Дане родио се 1932 године у селу Калатима од оца Јове и мајке Маре. Своје рано дјетињство провео је у породичној задрузи свог ђеда чије име носи и уз стручеве Дану  и Ђукана и ћаћу Јову којег није ни упамтио како је требао , ту радост  су му ускратиле зликовачке руке које су усмртиле његовог оца, мајку и осталу фамилију те крваве 1941.године .

Послије тих трагичних  и крвавих година почетка Другог свијетског рата  , када су му усташе затрале сву фамилију и њега самог  израњавале као дјечака од 9 година , Дане неком срећом и Божијом промисли  остаје жив и умакну смрти за час. Али остаде сам тада на свијету , без икога свог , без оца,мајке,браће , топлог огњишта. У тим тешким и гладним годинама рата , када му бјеше најтеже  , упркос свим недаћама  и мукама кроз које је пролазио , Дане не посустаје у вољи за животом.Та борба је трајала читав његов живот , до посљедњег дана.

Многе недаће и муке тада мучиле  нашег Дану . Тешко је било остати без икога свог , остати као дијете од 9 година без топлог дома , без очеве пажње и мајчиног загрљаја , без  куће и кућишта , у туђем најму , у борби за голи опстанак.

Када је све то прошло ,  и ране  мало зацијелиле , Дане стаје на ноге и жени се са својом животном сапутницом , Драгицом рођ.Новаковић , са којом стиче дјецу . Велика радост је тада била на његовом животном путу . Међутим то није дуго трајало .   Остао је релативно рано без жене , напустила га је његова највећа подршка у животу , његова супруга Драгица.

Остаје тада Дане опет сам , али  сва његова пажња и радост упућени су ка његовим ћеркама .
Недуго затим , долази опет несретни рат , овај пут  ратни вихор га помјера са прађедовског огњишта које је морао напустити и отићи у избјеглиштво, на пут без повратка .

 У избјеглиштву се скрасио у Бања Луци ,  гдје је физички био стално а  психички и у мислима у  својим родним Калатима.

Тамо далеко од свог родног краја , био је  матица свих својих комшија , рођака и пријатеља из села , окупљао је око себе све своје Калаћане , и све их редом и редовно обилазио . Исто тако сваке године обилазио је и своје родне Калати , које никада и ни у једном моменту није заборавио и прежелио.

Увјек нас је подсјећао да не заборавимо ко смо и одакле смо, и да ако не знамо одакле смо , не знамо ни куда идемо . Стално је опомињао  да смо дужни свом селу и својим прецима , јер да није било њих , неби данас било ни нас.  Те ријечи је мало ко разумио , али разумјели су они који су требали разумјети.Једноставно његова душа је живјела за своје родне  Калати.

Дане је у избјеглиштву поживио  и доживио велике године , његово срце престало је да куца 23 фебруара 2019 године у 87 години живота . Његова највећа жеља за живота била  је да када за то дође вријеме , да га сахране у његов родни крај , међу његове најмилије , у његову родну груду.

Та жеља му је и остварена , умро је 23 фебруара а 25 истог мјесеца , одвежен је и сахрањен у своје родне Калати гдје је остао  на вјечној стражи   са својим прецима. Његова душа је тада нашла свој мир и смирај . Наш добри Дане  ,остао је да почива међу својима , на својој Главици у својим Калатима.

Овај кратки запис посвећен је нашем добром Дани , нашој калајској души . Нека ово буде једно сјећање на њега. ( Милан Јокић ) 

 

Дане , крај споменика своје супруге Драгице , 

на Комљеновој Главици ,14.маја 2017.године 

Дане  у Љутици , стазама којим је пролазио као дјете , чувајући стоку

 

Дане на својој њиви званој Јарчиште , недалеко од родне куће у Калатима 

Дане је највише волио своје Калати , којима се стално враћао

Будимо часни потомци да бисмо били достојни преци

Наше завичајно гробље у Калатима на Комљеновој Главици дјелимично се одржава уз ангажовање самих мјештана који више не живе у селу.

Један од њих , који долази и обилази гробове својих предака је и Јокић Милан , син Миодрага а унук Које Јокића из Островице , засеок Љутица.

Посјетио је родну Островицу и Калати 15.априла 2018.године . У том обиласку  и кратком боравку у родном крају , обновио је споменик своје чукунбабе Јоке Јокић рођене 1843 а умрле 1902.године.

Стари крст из 1902.године очистио је , те обновио слова на крсту. То ће крсту свакако продужити вијек.

 

Крст прије обнове

 

Крст након обнове 

Завичајно Друштво Калати

Наш Ненад 1961-1987

Имам обавезу да споменем свога стрица и напишем коју ријеч о њему . Како не би остао заборављен .. Његов племенити лик остаће вјечно у нашим срцима .

Ненад се родио 1961.године од оца Које и мајке Милице рођ.Рајић у Островици , у нашој Јокића Огради. Ту је растао , и провео своје рано дјетињство , да би  стасао у момчину , какве није било надалеко . Била је то вила горска , којој је судбина сломила крила и прекинула његову младост.

 Сви који су га познавали , радо ће почитати ову објаву. Његов млади живот прекинула је саобраћајна несрећа у којој је смртно настрадао 1987.године . Тај губитак фамилија ,његова браћа и сестре , никада нису пребољели .

Почивај у миру , мој добри стриче!

                                                         Ненад и његов брат Станко Јокић

                             Споменик Ненадов на Комљеновој Главици , у Калатима