Као што је наш Бранко Ћопић писао у својим " Доживљајима Николетине Бурсаћа " о Мистраљезцу голубијег срца , тако ћу ја покушати да оживим сјећања на нашег митраљезца голубијег срца Симу - Симоју Новаковића. Писаћу о његовом животу, ратовању у НОБ 1941-1945, о његовом страдању и уопште о овом човјеку који заслужује да га његово село Калати не заборави.
Симо - Симоја Новаковић родио се у селу Калатима 1907.године у сељачкој и тежачкој породици од родитеља Јове и Јоке. Његов отац Јово женио се два пута први пут са Јоком а затим са Савом и са њима стекао синове Симу, Јовицу , Перу, Милу, Тривуна и Пају. Сви они бавили су се сточарством и земљорадњом , отимали су од шкрте калајске земље онолико колико им је могло бити за живот. Симо је 1914.године напунио 7 година , тада му је умро ђед Пајо , отац његовог оца Јове. Живот је текао даље. Симо се оженио пред Други свијетски рат са Соком 1912-1941 и са њом стекао троје дјеце Тому 1936-1941, мушко дјете 1941-1941 и Душанку 1939-1941. Када је почео Други свијетски рат , почело је страдање српског народа а са тим и Симине породице. Усташки зликовци до јуче његове комшије из села , убијају му жену и троје дјеце. Симину жену Соку и троје дјеце од чега је најмлађи синчић био стар свега 3 дана , одводе у Кулен Вакуф 1.августа 1941.године гдје их затврају у школу , затим их убијају. Симо је и прије трагедије која се догодила његовој породици са неколико људи из села почео да организује отпор и оружани устанак , тада креће у бробу и ако је већ све изгубио његова воља за животом и инат да преживи био је јачи од све несреће која га је задесила.
Група Бораца из Бушевића, Калати и Кестеновца у Бушевићко-кестеновачком воду
1.Чете ( Небљушка ), батаљона "Стојан Матић" , Јуна 1942.године у Дивоселу послије формирања II личке бригаде .
По причи његових другова и савременика кроз сав свој борбени пут у партизанима био је неустрашив борац. Није се бојао метка а са тим ни најмање смрти.Уочи Илиндана 2.августа 1941.године у Симиној кући одржан је скуп-састанак на коме је договорено да сви способни мушкарци из села одмах крену у састав устанички снага и ступе у борбу. Тада је група од 17 бораца формирала свој Вод ( Калајски ) са Симојом Новаковићем на челу. Симо је био командир Вода и на том положају је остао до краја рата. Недуго затим Калајски Вод са командиром Симојом улази у састав Батаљона " Стојан Матић "под којим наставља борбу.
Симо - Симоја Новаковић у Дивоселу послије
формирања II личке бригаде , почетком Јуна 1942.године
И ако је све што је имао изгубио и сам избуљен у борбу кренуо од те борбе скоро да није добио ништа. Све заслуге које је требао добити мимоишле су га , није чак добио ни Споменицу а добијали су је и они који нису требали. Од свега тога остао је без здравља, породице и са својом муком и обичном борачком пензијом почео је опет из почетка у својим родним и спаљеним Калатима. Његови ратни другови који су добили високе положаје у друштву попријеко су га гледали јер је носио браду,није се бријао ,био је у жалости за својом женом и дјецом. Старом ратнику Симоји није била важна привилегија , већ његова жалост и мука која га је снашла. Он није знао ни шта су комунисти ни комуна,он је знао да добро барата својим сељачким чврстим шакама митраљезом и да са њим брани српску нејач и да се бори и кроз ту борбу да се никоме никада не понови што се њему догодило.
У рату изгубио је жену и дјецу , изгубио је
брата Јовицу и његову породицу. Његов брат Миле одлази из Калати и настањује се
у Кестеновим Коритима код Лапца, двојица браће Перо и Тривун одлазе у Србију ,
а уз Симоју у Калатима остаје његов брат по оцу Пајо. Живот тече даље. Симоја
се опет жени , по други пут са Милком Дошеновић из Палучака. Симоја и Милка
узимају у старатељство дјецу од Симојиниог брата Јовице и они их подижу.
Нису имали своје дјеце али Јовичина дјеца су била њихова дјеца. Симо је добио
насљедника , његов синовац Миле добија сина којем даје име Симо па су
тако били Симо старији и Симо млађи. Напокон се мало вратио живот у Симино
срце. Недуго затим стари ратник напушта овоземаљски свијет и умире 1976.године
а иза њега остаје његова жена Милка која је поживјела све до 1989.године.
Симо Новаковић , фотографија са споменика
Тако је стао на вјечну стражу уз још свјеже хумке својих најмилијих затим уз свога оца и ђеда , старе крстаче које су пркосиле времену на Комљеновој Главици , вису са којег је пуцао поглед на његове родне Калати.Доживио је да се у његовом селу сагради и отвори четвороразредна основна школа која је отворена 1955.године а завторена 11.година касније јер у њој више није било ђака.Доживио је одма послије завршетека рата колонизацију , у којој су отишли заувјек многи његови ратни другови, комшије , рођаци и кумови. Све је то Симино срце тешко подносило јер и тада су Калати биле на издисају и њихове нестајање је још тада почело. Свега је тога стари Симоја био свјестан. Отишли су Тинтори , његове прве комшије а са њима и Рајичи, па Комљени , па Старчевићи , Матијевићи , Пилиповићи. Село се раселило и она Симина борба и борба његових сабораца постајала је узалудна.Срећом није доживио посљедњи рат и поновно уништавање његовог родног села.
Споменик Симе Новаковића и његовог брата Јовице
и снахе Ђуке у његовим родним Калатима
Успомена на Симу- Симоју Новаковића 1907-1976
О Илиндану , 2.8.2024.године
