Црква Успенија Пресвете Богородице у Пркосима

У Пркосима , некада великом а данас малом селу надомак Босанског Петровца , 21.годину послије ратних дешавања и рата 1991-1995. остало је свега петнаестак становника , већином старије доби и обновљена црква Успенија Пресвете Богородице , коју обновише Пркошчани са својим пријатељима . Да буде на понос потомцима а на част прецима , који почивају уз ову светињу.

Село Пркоси , некада бројно и јако становништвом, данас је већином спаљено и порушено до темеља.Остале су само зидине порушених кућа,зарасле и непокошене ливаде, те воћњаци,који су се претворили у праву шуму. Наду у боље сутра , даје по који црвени кров који је обновљен вредним рукама Пркошких домаћина ,и обновљена црква , око које се народ скупља сваке године .

Црква  Успенија Пресвете Богородице у Пркосима 

Фотографије су снимљене 5.11.2016.године . 

М.Ј 

Остаци порушеног огњишта

Јокићи у Љутици 

У селу Островици ,изнад Кулен Вакуфа,у њедрима брда Љутице налазе се остаци мог прадједовског огњишта. Окружено стољетним стаблима храста , у Љутици налазило се село , које је живјело и постојало све до августа 1995.године. Данас 21.годину послије , видљиви су камени остаци старе куће , темељи и погоријела стабла шљиве , баш ту на мјесту гдје је некада био живот. Гдје се рађало,живјело и радовало животу. Тај живот у Љутици , прекинут је крвавог љета 1941.године , када је моја фамилија скоро  затрата од усташа. Тај крвави пир преживио је само мој ђед Којо  и његова два рођена брата Илија и Ђуро , пошто су били у заробљеништву ,у Њемачкој,одакле су се вратили у домовину тек послије 1945.године. Пошто се ђед  повратио жив и здрав из заробљеништва на разрушено огњиште у Љутицу , гдје је затекао све своје поклано , није имао гдје да оде, већ је почео све из почетка и наставио живот , ма колико је у то вријеме послије свега било тешко живјети на том мјесту. Његова два брата отишла су на рад у Београд,гдје су се поженили и засновали своје породице,те заувјек тамо остали. Ђед Којо  се оженио по други пут и стекао бројно потомство , у њедрима своје родне Љутице . Преминуо је 1973.године. На нумери Јокића , у Љутици у посљедње вријеме остали су да живе само два Којина сина , Станко и Мијо са породицом. Дошла су опет нека лоша времена,рат,сиромаштво,бјежанија и тако све из почетка . 

Овде доносим фотографије снимљене 5.11.2016.значи 21.годину послије  посљедњег рата 1995.када је наше село разрушено и запаљено. 

        Зидине нове куће С.Јокића 

Порушени камени зид у Јокића Гају , Љутица 

Темељи  на којима је стајала кућа К.Јокића , која је направљена 

послије  Другог свијетског рата , 

у оно вријеме " акцијом" 

                                            Темељ , започете куће М.Јокића , Љутица

Зидине старе куће Јокића , у Љутици 

Јокића воћњак у Љутици , 

уз стару кућу , осушен и зарастао 

                                                                 Јокића Гај - Љутица

Задушнице у родном крају 5.11.2016.

Дана 5.новембра 2016.године посјетили смо наше село , те том приликом обишли завичајно гробље на Комљеновој Главици. Из те посјете објавићемо неколико фотографија. 

М.Јокић 

      Централни дио гробља 

Зарасли споменици Рајића и Комљена 

Споменици Рајића, недавно очишћени и окрчени

Споменици Новаковића , увјек уредни 

Споменици Јокића , очишћени 

Приликом посјете Јокић Мијо , Којин , из сусједне Островице 

направио је капију на улазу у гробље ,на Комљеновој Главици 

Прилаз гробљу , на Комљеновој Главици , преко ливаде Дане Медића