уторак, 26. фебруар 2019.

Дане Медић 1932 - 2019

Наш Дане родио се 1932 године у селу Калатима од оца Јове и мајке Маре. Своје рано дјетињство провео је у породичној задрузи свог ђеда чије име носи и уз стручеве Дану  и Ђукана и ћаћу Јову којег није ни упамтио како је требао , ту радост  су му ускратиле зликовачке руке које су усмртиле његовог оца, мајку и осталу фамилију те крваве 1941.године .

Послије тих трагичних  и крвавих година почетка Другог свијетског рата  , када су му усташе затрале сву фамилију и њега самог  израњавале као дјечака од 9 година , Дане неком срећом и Божијом промисли  остаје жив и умакну смрти за час. Али остаде сам тада на свијету , без икога свог , без оца,мајке,браће , топлог огњишта. У тим тешким и гладним годинама рата , када му бјеше најтеже  , упркос свим недаћама  и мукама кроз које је пролазио , Дане не посустаје у вољи за животом.Та борба је трајала читав његов живот , до посљедњег дана.

Многе недаће и муке тада мучиле  нашег Дану . Тешко је било остати без икога свог , остати као дијете од 9 година без топлог дома , без очеве пажње и мајчиног загрљаја , без  куће и кућишта , у туђем најму , у борби за голи опстанак.

Када је све то прошло ,  и ране  мало зацијелиле , Дане стаје на ноге и жени се са својом животном сапутницом , Драгицом рођ.Новаковић , са којом стиче дјецу . Велика радост је тада била на његовом животном путу . Међутим то није дуго трајало .   Остао је релативно рано без жене , напустила га је његова највећа подршка у животу , његова супруга Драгица.

Остаје тада Дане опет сам , али  сва његова пажња и радост упућени су ка његовим ћеркама .
Недуго затим , долази опет несретни рат , овај пут  ратни вихор га помјера са прађедовског огњишта које је морао напустити и отићи у избјеглиштво, на пут без повратка .

 У избјеглиштву се скрасио у Бања Луци ,  гдје је физички био стално а  психички и у мислима у  својим родним Калатима.

Тамо далеко од свог родног краја , био је  матица свих својих комшија , рођака и пријатеља из села , окупљао је око себе све своје Калаћане , и све их редом и редовно обилазио . Исто тако сваке године обилазио је и своје родне Калати , које никада и ни у једном моменту није заборавио и прежелио.

Увјек нас је подсјећао да не заборавимо ко смо и одакле смо, и да ако не знамо одакле смо , не знамо ни куда идемо . Стално је опомињао  да смо дужни свом селу и својим прецима , јер да није било њих , неби данас било ни нас.  Те ријечи је мало ко разумио , али разумјели су они који су требали разумјети.Једноставно његова душа је живјела за своје родне  Калати.

Дане је у избјеглиштву поживио  и доживио велике године , његово срце престало је да куца 23 фебруара 2019 године у 87 години живота . Његова највећа жеља за живота била  је да када за то дође вријеме , да га сахране у његов родни крај , међу његове најмилије , у његову родну груду.

Та жеља му је и остварена , умро је 23 фебруара а 25 истог мјесеца , одвежен је и сахрањен у своје родне Калати гдје је остао  на вјечној стражи   са својим прецима. Његова душа је тада нашла свој мир и смирај . Наш добри Дане  ,остао је да почива међу својима , на својој Главици у својим Калатима.

Овај кратки запис посвећен је нашем добром Дани , нашој калајској души . Нека ово буде једно сјећање на њега. ( Милан Јокић ) 

Дане , крај споменика своје супруге Драгице , 
на Комљеновој Главици ,14.маја 2017.године 

Дане  у Љутици , стазама којим је пролазио као дјете , чувајући стоку
 
Дане на својој њиви званој Јарчиште , недалеко од родне куће у Калатима 

Дане је највише волио своје Калати , којима се стално враћао














уторак, 15. мај 2018.

Будимо часни потомци да бисмо били достојни преци

Наше завичајно гробље у Калатима на Комљеновој Главици дјелимично се одржава уз ангажовање самих мјештана који више не живе у селу.

Један од њих , који долази и обилази гробове својих предака је и Јокић Милан , син Миодрага а унук Које Јокића из Островице , засеок Љутица.

Посјетио је родну Островицу и Калати 15.априла 2018.године . У том обиласку  и кратком боравку у родном крају , обновио је споменик своје чукунбабе Јоке Јокић рођене 1843 а умрле 1902.године.

Стари крст из 1902.године очистио је , те обновио слова на крсту. То ће крсту свакако продужити вијек.

Крст прије обнове
 


Крст након обнове 




Завичајно Друштво Калати

петак, 06. октобар 2017.

Наш Ненад 1961-1987

Имам обавезу да споменем свога стрица и напишем коју ријеч о њему . Како не би остао заборављен .. Његов племенити лик остаће вјечно у нашим срцима .

Ненад се родио 1961.године од оца Које и мајке Милице рођ.Рајић у Островици , у нашој Јокића Огради. Ту је растао , и провео своје рано дјетињство , да би  стасао у момчину , какве није било надалеко . Била је то вила горска , којој је судбина сломила крила и прекинула његову младост.

 Сви који су га познавали , радо ће почитати ову објаву. Његов млади живот прекинула је саобраћајна несрећа у којој је смртно настрадао 1987.године . Тај губитак фамилија ,његова браћа и сестре , никада нису пребољели .

Почивај у миру , мој добри стриче!





                                                         Ненад и његов брат Станко Јокић

                             Споменик Ненадов на Комљеновој Главици , у Калатима


Сјећање на наше Калаћане

У сусрет сутрашњим Задушницама (7.октобар 2017) имамо потребу а и обавезу да споменемо све своје најмилије који нису више међу нама . Међу посљедњима  из нашег села ,наупстили су нас у кратком времену прво Смиља Грбић , а за њом Бранко Ковачевић , па Слободан Боћо Пемац . Сви су нас напустили у августу ове године .

Сахрањени су далеко од својих огњишта и Калати . Вежу нас дивне успомене за добру нашу баку и мајку Смиљу Грбић , па за нашег Бранка Ковачевића који је своје посљедње године провео у Београду , а исто тако и за нашег Боћу Пемца .

Нека ова објава буће сјећање на њих!

                                         Бранко Ковачевић , 1927  Калати - 2017  Београд
                                 Смиља Грбић , 1923 Рајновци - Мишин Хан ( Бања Лука )



субота, 20. мај 2017.

Од села су остале само зидине

У селу Калатима , пред други свијетски рат 1941.године било је око 800.становника а посљедњи рат 1991-1995 , наше село дочекало је са свега педесетак мјештана  , од којих су већином била старачка домаћинства.Сталне миграције становништва ,подпомогли  су ратови , покољи , страдања и несигурна времена у селу на граници,које није било ни тамо,ни овамо. 

Село се никада није опоравило од усташког покоља који се догодио 1941.године гдје је побијено близу 300.мјештана , већином жена и дјеце .Ране су остале , домови празни и порушени . 

Остале су зидине да подсјећају да је ту некада био живот  , и да опомињу на прошлост и све невоље кроз које су наши преци прошли. 

Снимљено у Калатима 14.маја 2017.године 

                                                                    Кућа Медић Дане
                                                            Кућа Новаковић Уроша
                                                             Кућа Новаковић Луке
                                                            Кућа Новаковић Симоје
                                                                      Кућа Рајић Илије
                               Кућа Рајић Драгана , једина која је остала у селу под кровом 







 

четвртак, 29. децембар 2016.

СРЕТНА НОВА 2017.ГОДИНА

Драги земљаци желимо вам сретну нову 2017.годину. 
И да не заборавите свој родни крај. 

У нашим Калатима нема нико од некадашњих мјештана да живи , ево већ 22.године. Наши мјештани су се расули широм свијета , од Бањалуке, Београда, Новог Сада , Апатина , Кикинде, па широм Европе , чак су дошли и до Америке и Канаде. Наше село је жељно наших долазака и обилазака , кућишта и порушени темељи чекају нас и нашу дјецу. 

Тамо далеко , од свог родног села, свили су нова гнијезда и започели нови живот. Овим путем свима њима желимо сретну Нову Годину и наступајуће празнике! 


уторак, 08. новембар 2016.

Црква Успенија Пресвете Богородице у Пркосима

У Пркосима , некада великом а данас малом селу надомак Босанског Петровца , 21.годину послије ратних дешавања и рата 1991-1995. остало је свега петнаестак становника , већином старије доби и обновљена црква Успенија Пресвете Богородице , коју обновише Пркошчани са својим пријатељима . Да буде на понос потомцима а на част прецима , који почивају уз ову светињу.

Село Пркоси , некада бројно и јако становништвом, данас је већином спаљено и порушено до темеља.Остале су само зидине порушених кућа,зарасле и непокошене ливаде, те воћњаци,који су се претворили у праву шуму. Наду у боље сутра , даје по који црвени кров који је обновљен вредним рукама Пркошких домаћина ,и обновљена црква , око које се народ скупља сваке године .



Црква  Успенија Пресвете Богородице у Пркосима 



Фотографије су снимљене 5.11.2016.године . 

М.Ј 


Дане Медић 1932 - 2019

Наш Дане родио се 1932 године у селу Калатима од оца Јове и мајке Маре. Своје рано дјетињство провео је у породичној задрузи свог ђеда чије...